Details

Debata na temu "Javno slušanje kao institucija parlamentarne prakse" održana je u utorak, 9. marta 2021. godine. O značaju, konkretnim benefitima ove institucije, primerima dobre prakse iz Nemačke i Holandije, ali i razlozima nedovoljne primene ove institucije u Srbiji govorili su Marian Wendt, član nemačkog Bundestaga i predsedavajući odbora za peticije, Hans Démoed, predsednik CDA Rijnland i saradnik Fondacije Eduardo Frei, Holandija i Zoran Krstić, redovni profesor na Fakultetu političkih nauka. Debatu je moderirao Stefan Surlić, asistent na Fakultetu političkih nauka.

U uvodnom obraćanju, direktor Fondacije Konrad Adenauer za Srbiju i Crnu Goru Norbert Beckamnn-Dierkes istakao je da je za funkcionisanje demokratije neophodno živo debatovanje i da je upravo jedna ovakva tema iz parlamentarnog života važna za razvoj parlamentarne demokratije u Srbiji. „Javno slušanje je instrument kojim gradimo otvoreniji, transparentniji a ujedno i demokratskiji parlament. Smatram da je za dalji uspešan razvoj i primenu ovog parlamentarnog instituta u Srbiji dragoceno i evropsko demokratsko iskustvo. Nemačka i Holandija svakako imaju dugu i bogatu tradiciju korišćenja ovog instituta u osiguravanju učešća građana u parlamentarnom životu i političkim procesima“, istakao je Beckmann-Dierkes.

Institut javnog slušanja – primer Nemačke

Govoreći iz perspektive Nemačke, Marian Wendt je naznačio da u nemačkom Bundestagu postoji mnogo formata javnog slušanja koji pokrivaju tri bitne oblasti. „Jedna od oblasti odnosi se na klasično slušanje prilikom raznih zakonskih predloga. Skoro 80% svih zakona o kojima se vode diskusije u Bundestagu prati javno slušanje. Ovakve vrste rasprava okupljaju stručnjake, ljude iz prakse, pravnike i druge zainteresovane strane ali i one koji su kritički raspoloženi prema predlogu zakona. U Bundestagu postoje i istražni odbori koji se formiraju sa ciljem ispitivanja određene teme. Ovakva vrsta odbora osvetljava različite ugovore koje zaključuju npr. ministri i na taj način Vlada biva kontrolisana. Žalbe, koje su u Nemačkoj ustavno pravo, mogu da podnesu građani Bundestagu ako prikupe 50 000 potpisa što je dalje povod za organizovanje javnog slušanja. Lice koje je podnelo žalbu se poziva u nemački Bundestag i sa njim se razgovara o žalbi koju je podneo. Ovaj instrument se koristi i za vanparlamentarni rad kako bi se neki procesi uveli u nemački Bundestag i kako bi se probudila pažnja javnosti“, zaključio je Wendt.    

Institut javnog slušanja – primer Holandije

Predstavljajući trenutnu političku situaciju u Holandiji, Hans Démoed je istakao da je upravo usled nalaza javnog slušanja pala vlada u Holandiji. Naime, „U Holandiji smo u januaru imali jednu vrlo ozbiljnu političku situaciju. Komitet članova parlamenta je sproveo istragu koje je rezultirala javnim slušanjem koje je imalo za cilj da izvrši kontrolu rada poreske uprave. Kao rezultat tog javnog slušanja ustanovljeno je da u Holandiji mnogo ljudi ima finansijske probleme zbog poreza koji se tiče većeg dodatka. To je postalo pitanje za javno slušanje. Kao rezultat javnog slušanja, pala je vlada.“

Ono što je specifično u slučaju Holandije je da je javno slušanje instrument za prikupljanje ekspertize, ne samo na nacionalnom već i na lokalnom nivou. „Na lokalnom nivou, javno slušanje se organizuje o temama koje su od izuzetnog značaja za stanovnike na lokalu. Lokalni odbornici  tako organizuju javna slušanja sa grupama zainteresovanih građana u cilju njihovog informisanja, uvođenja ekspertize i na kraju donošenja odluka koje će uticati na poboljšanje života građana“, zaključio je Démoed.

Institut javnog slušanja u parlamentarnoj praksi Srbije

O problemima, nedostacima u funkcionisanju ali i preporukama za unapređenje mehanizma javnog slušanja u parlamentarnoj praksi Srbije, govorio je prof. dr Zoran Krstić. Profesor Krstić je istakao da  „jedna od najbitniji nadležnosti parlamenta, posebno u sistemima koji još uvek nisu u dovoljnoj meri institucionalno etablirani, kao što je politički sistem Srbije, jeste kontrolna nadležnost. Osnovna intencija organizovana javnog slušanja je rešavanje određenog problema kroz diskusiju, kroz prikupljanje informacija koje parlamentarni odbori koriste u svom radu. Donošenjem Zakona o Narodnoj skupštini 2010. godine javna slušanja postaju deo našeg pravnog i institucionalnog sistema“. Profesor Krstić je dalje identifikovao tri ključna izazova koji onemogućavaju istinsku i stvarnu funkciju ovog instrumenta. Jedan od problema jeste neblagovremenost kojom Vlada tj. Izvršna vlast šalje predloge zakona Skupštini što otežava poslanicima da se adekvatno pripreme za rasprave o predlozima zakona. Veliki izazov jeste i predstava koju poslanici imaju o korisnosti primene ovog instrumenta u njihovom radu. Najveći problem u tom smislu predstavlja činjenica da poslanici nisu u dovoljnoj meri upoznati sa svima načinima na koji se javna slušanja mogu koristiti a samim tim i efektima do kojih se njihovom primenom može doći. To dalje dovodi do najvećeg problema, a to je učestalost organizovanja javnih slušanja. „Podatak je da za više od polovine predloga zakona u praksi ne inicira organizovanje javnog slušanja, što dalje znači da se preko polovine zakona usvoji a da prethodno nije organizovano javno slušanje i takvu praksu je neophodno promeniti“, zaključio je profesor Krstić.

Preporuke za jačanje kapaciteta instituta javnog slušanja u parlamentarnoj praksi Srbije

Zaključak debate je bio da treba raditi na jačanju i širenju broja učesnika u organizovanju javnih slušanja, više uvažavati preporuke koje dolaze iz civilnog sektora, ali posebno obratiti pažnju na ulogu i položaj nevladinih organizacija u čitavom ovom procesu. Takođe, neophodno je da se o održavanju javnog slušanja obaveste sve zainteresovane strane najmanje mesec dana do dana organizovanja ovog mehanizma. Tako će i njegovi efekti biti bolji, budući da će svi učesnici biti na vreme informisani o temi debate i imaće više vremena da se za nju pripreme.

Fondacija Konrad Adenauer, Beogradska otvorena škola i Fondacija Eduardo Frei,  23. marta organizuju sledeću debatu na temu:

Značaj lobiranja – primeri iz prakse Srbije, Nemačke i Holandije.