Fachkonferenz

IZVEŠTAJ SA MONITORINGA OSTVARIVANJA ZAKONA O RADIODIFUZIJI

CPDICentar za podrškudemokratskim inicijativamasreda, 26. septembar 2007, «Medija Centar», Ul. Milentija Popovića 9, 11070 Beograd

Details

mr Jelena Surčulija

Pravni aspekt

U posmatranom periodu Vrhovni Sud doneo je odluku kojom se poništava rešenje republičke Radiodifuze agencije u upravnom sporu po tužbi RTL-a, stupio je na snagu Kodeks ponašanja Emitera i doneseno je Opšte obavezujuće uputstvo za RTS povodom emitovanja skupštinskih prenosa.

S obzirom da je u vezi odluke Vrhovnog suda u javnosti bilo dosta polemike, želela bih da još jednom naglasim da podnosilac prijave na javnom konkursu koji je nezadovoljan odlukom Saveta ima pravo da, u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja o odbijanju prijave, podnese prigovor Savetu Republičke Radiodifuzne Agencije. Savet je dužan da odluku o prigovoru donese u roku od 30 dana od dana njegovog podnošenja. Nakon toga, protiv odluke donesene po prigovoru može se pokrenuti upravni spor, što je u ovom slučaju i urađeno, tako da je Vrhovni sud odluku kojom se kojom se poništava rešenje republičke Radiodifuze agencije po tužbi tužioca RTL-a, doneo u upravnom sporu, na osnovu člana 54, stava 3 Zakona o radiodifuziji.

Tri meseca nakon stupanja na snagu Opšteg obavezujućeg upustva za ponašanje emitera, ono što najviše upada u oči jeste neujednačenost propisanih pravila. Primer koji to možda najbolje ilustruje, jeste obaveza označavanja programa koji može ugroziti decu ili omladinu za koje se emiteri obavezuju da takve programe obeleže jasno vidljivom brojkom koja treba da upućuje roditelje na minimalan uzrast dece koja mogu da prate program. Kodeks predviđa da su emiteri slobodni da programe klasifikuju po sopstvenom nahođenju, a ukoliko su u nedoumici – da se obrate Agenciji. Moram da naglasim da je klasifikacija programa koja za svrhu ima zaštitu dece i omladine vrlo ozbiljan posao, koji nikako ne može biti zasnovan na slobodnoj volji svakog emitera posebno. U zemljama u kojima je predviđena takva obaveza, postoje i posebna tela koja se bave klasifikacijom programa, na osnovu jasno unapred utvrđenih kriterijuma.

Što se tiče skupštinskih prenosa, pre usvajanja Opšteg obavezujućeg uputstva republičke Radiodifuzne agencije, RTS nije imao eksplicitnu obavezu da uživo prenosi skupštinska zasedanja. Na osnovu člana 76, stav 2, Radiodifuzne ustanove Srbije „obavljaju delatnost proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa i imaju posebne obaveze u ostvarivanju opšteg interesa u oblasti javnog radiodifuznog servisa“. Programi od opšteg interesa su definisani članom 77, stavom 2 koji navodi da su to „programi informativnog, kulturnog, umetničkog, obrazovnog, verskog, naučnog, dečjeg, zabavnog, sportskog i drugih sadržaja, kojima se obezbeđuje zadovoljavanje potreba građana i drugih subjekata i ostarivanje njihovih prava u oblasti radiodifuzije“. Direktni prenosi skupštinskih zasedanja nisu posebno navedeni kao programi od opšteg interesa, ali zato član 78. Zakona definiše obaveze javnog servisa u cilju ostvarivanja opšteg interesa u odnosu na programske sadržaje, gde imaju obavezu da, između ostalog, obezbede da programi koji se proizvode i emituju, a posebno programi informativnog sadržaja, budu zaštićeni od bilo kakvog uticaja vlasti, političkih organizacija ili centara ekonomske moći. Skrenula bih pažnju i da je poslednje Obavezujuće uputstvo koje je donela RRA stupilo na snagu danom objavljivanja na zvaničnoj internet stranici Agencije, a ne kako je to do sada bila praksa, 8 dana nakon objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije.

IZVEŠTAJ SA TREĆEG MONITORINGA OSTVARIVANJA ZAKONA O RADIODIFUZIJI

sreda, 26. septembar 2007, «Medija Centar», Ul. Milentija Popovića 9, 11070 Beograd

Prof. Rade Veljanovski

Radio

I u ovom periodu programi radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem pokazuju slične tendencije kao i ranije. Sve je jasnija podela na programe javnog servisa, koje emituje Radio Beograd i na komercijalne servise privatnih emitera. Po prirodi stvari, najraznovrsniji su programi Radio Beograda koji u velikoj meri ostvaruje svoje funkcije primerene javnom servisu. Od privatnih stanica i dalje su najbolje strukturirani i sa najkvalitetnijom ponudom B92 i Radio Index. Skromniju programsku ponudu ima Radio S, a Roadstar Radio i dalje veoma oskudeva u sadržajima, čak i onim namenjenim učesnicima u saobraćaju.

Radio Fokus je i dalje stanica sa vrlo problematičnim programom na kome se može čuti mnogo toga neprimerenog za javnu komunikaciju: od ružnih reči i psovki koje u mikrofon izgovara voditelj, do glasnog razmišljanja o državnom udaru, ili pokretanju rata na Kosovu. Pored toga što se i dalje favorizuje Srpska radikalna stranka i, uglavnom, reč imaju njeni simpatizeri, na ovom programu mogu se čuti pozdravi upućeni najvećim kriminalcima i ljudima optuženim za ratne zločine, kao što su Legija, Zvezdan Jovanović i general Mladić. Nema nikakvog opravdanja što se ovom radiju ne izriču oštrije mere od strane Saveta RRA, koji je nadležan za ovakva pitanja.

Direktni prenosi sednica Narodne skupštine Srbije na RTS

Posle višednevne polemike, koja je mimo dnevnog reda vođena u skupštini Srbije, a koja je obilovala neznanjem i nekompetentnošću o tome, da li je javni servis obavezan da prenosi sednice skupštine ili ne, postignut je sporazum između parlamenta i RTS o direktnim prenosima. Odmah zatim, Savet RRA doneo je obavezujuće uputstvo za RTS o obaveznim prenosima. Nema nikakve sumnje da su i postignuti dogovor i obavezujuće uputstvo doneseni pod političkim pritiscima, što dokazuje činjenica da je Savet RRA nedavno izdao javno saopštenje po kojem obaveza direktnih prenosa sednica parlamenta za RTS ne postoji. Po našim zakonima, koji su u odnosu na ovo pitanje usaglašeni sa evropskom praksom i standardima, ne postoji obaveza javnog RTV servisa da prenosi sednice Narodne skupštine Srbije. To je potpuno u skladu sa načelom nezavisnosti i autonomije rada javnog servisa, koji je dužan da informiše javnost o sadržaju rada parlamenta i njegovim odlukama, ali to ne podrazumeva obavezno direktne prenose. Iznuđeni pristanak RTS da prenosi sednice, veliki je korak nazad u demokratskoj transformaciji našeg medijskog sistema, ali istovremeno i jasan pokazatelj ko su kočničari tog razvoja.

IZVEŠTAJ SA TREĆEG MONITORINGA OSTVARIVANJA ZAKONA O RADIODIFUZIJI

sreda, 26. septembar 2007, «Medija Centar», Ul. Milentija Popovića 9, 11070 Beograd

Prof. Miroljub Radojković

Televizija

Za izveštaj o monitoringu primene Zakona o radiodifuziji na planu TV u trećem tromesečju 2007. godine nametnule su se tri teme. One potvrđuju ranije iznete ocene monitoring- tima da se nacionalni emiteri pozicioniraju na tržištu upotrebom i nedozvoljenih sredstava, kao i to da RRA ovlašćenjem za izdavanje opštih obavezujućih uputstava zalazi u poslove zakonodavca.

Upravo je završena debata o obavezi javnog servisa da prenosi uživo sve sednice Skupštine Srbije. O tome su politički akteri postigli dogovor, kojim se belodano potvrdila narodna izreka da „batina ima dva kraja“. Za direktne prenose najviše su se zalagali poslanici onih stranaka koje su u opoziciji, ali koje su u ne tako davnoj prošlosti bile na vlasti. Tada su direktne prenose uskraćivale opoziciji, s željom da joj oduzmu publicitet. Kada se situacija promenila, ono što su drugima prečili sada traže za sebe kao „demokratsku tekovinu“. Izgledalo je da će se ovaj zahtev, koji ozbiljno sparušava programe javnog servisa, TV rešiti razumno, uz mogućnost da se prave izuzeci i da bude rešeno potpisivanjem protokola Skupštine sa RTS. Međutim, nakon takvog dogovora na scenu stupa RRA koja, potpuno nepotrebno, ovu obavezu diže na nivo obavezujućeg uputstva. To znači da ćemo polovinu nedeljnog programa na drugom kanalu RTS gledati u vidu direktnih prenosa zasedanja Skupštine. Time je uređivačka politika RTS stavljena pod starateljstvo, jer javni servis nije po zakonu obavezan da obavlja rečene direktne TV prenose. Osim toga, pošto je na to primoran, imaće manje prostora da odgovori na druge ciljeve koje po zakonu mora da ispunjava – obrazovne, kulturne, zabavne itd. Nema sumnje da će zbog toga RTS imati i pad rejtinga, što u principu nije za njega odlučujuće merilo kvaliteta rada. Po stanovištu RRA, građanin Srbije je najpre „zoon politicon“ i najveća mu je potreba da bude politički informisan. To je sporno, kao i pravo RRA da govori (i odlučuje) u ime građana bez da ih za bilo šta pita. Ovakav tretman javnosti rada najvišeg zakonodavnog tela mogu da priušte samo „društva blagostanja“ u kojima postoji i obilje TV kanala pa se ništa ne gubi radi promocije narodnih predstavnika. Ili, kao u Nemačkoj na primer, direktne prenose obavlja jedan kablovski kanal (Phoenix) samo kada su važna zasedanja. Ako građani žele više, mogu da traže da prisustvuju zasedanjima Bundestaga, i tako i učine.

Komercijalni TV emiteri sa nacionalnim pokrivanjem sve više se bore za reklame. Konkurencija za gledanost sve je veća, pa treba investirati u nove hitove, ali reklamni kolač u Srbiji ne raste istom brzinom. Zato se reklame prodaju i emituju i u vreme kada im to po Zakonu nije dozvoljeno. Prema članu 105. Zakona o radiodifuziji reklamama se ne smeju prekidati emisije vesti ukoliko nisu duže od 30 minuta. Standard je uzet iz Evrope jer vremensko određenje jasno ukazuje na emisije tipa TV dnevnik, koja se striktno drži te satnice. Kod nas pak, i B92 i Pink emisije vesti prekidaju reklamama, a RRA ćuti. Kao izgovor, emiteri bi mogli da pomenu činjenicu da počesto (kao i RTS, uostalom), dnevnici traju preko 30 minuta. Ako je po evropskom uzoru – dnevnik uvek mora da traje tačno 25 minuta. Potom, mogu da uslede reklame jer je sledeći segment, obično sport, posebna informativna emisija, i kao takva je i najavljena u programskoj satnici. Na taj način reklame se ne mogu naturati publici, niti se gledanost vesti komercijalizuje.

Postalo je već (o)tužno gledati kako se konkurencija nacionalnih emitera pretvara u nezdravu konkurenciju kroz emisije vesti. Ako jedan emiter otkupi pravo direktnog prenosa nekih događaja, kod ostalih ne možemo videti ništa od tog zbivanja u TV formatu – slikom i tonom. Ako je utakmicu reprezentacije prenosio Pink, u vestima drugih nacionalnih emitera mogu biti i izveštaji i komentari, ali nećemo videti golove. Kada je RTS prenosio borbu za ulazak u Dejvis kup, drugi emiteri su mogli da se dive uspehu naših tenisera, ali ne i da prikažu ni jedan poen. Pošto B92 prenosi trke formule 1, drugi nacionalni emiteri mogu da izveštavaju o ishodu, ali bez i jednog kadra sa piste, i tako dalje, i tako dalje. To je nezdrava konkurencija, jer rejting je ostvaren direktnim prenosom, ali je građanima uskraćeno da vide (ponovo, ili po prvi put), najvažnije momente na onom kanalu na kojem preferiraju informativnu emisiju. Ova praksa nezdrave konkurencije jeste kršenje člana 71. Zakona o radiodifuziji. U njemu piše: „Emiter koji ima isključivo pravo prenosa događaja koji su obuhvaćeni listom iz stava 1 ovog člana, dužan je da svim zainteresovanim emiterima dozvoli i omogući da snime i emituju kratke izveštaje sa tog događaja u trajanju od do 90 sekundi koji će sadržati i autentičnu sliku i ton sa takvog događaja“. Formulacija, priznajemo, nije najpreciznija. No, kad već izdaje podzakonske akte, RRA bi trebalo da sačini pomenutu listu događaja“ koji su od interesa za sve građane u Republici Srbiji“ (stav 1 člana 71), o kojima će TV vesti do 90 sekundi moći da prikažu i oni emiteri koji nisu (ot)kupili pravo direktnog prenosa. To je rešenje u korist interesovanja publike, a ne sprečava konkurenciju. Jer, ko bi mogao da ima vajde od toga da, recimo, jedan emiter plati isključivo pravo prenosa, a svi drugi pošalju ekipe u Azerbejdžan da bi svojim gledaocima u vestima prikazali ono što će u utakmici nacionalnog tima biti najvažnije – golove?

Zum Kalender hinzufügen

Veranstaltungsort

Beograd

Kontakt

Aleksandra Popović

Aleksandra Popović bild

Projektkoordinatorin und Wissenschaftliche Mitarbeiterin

aleksandra.popovic@kas.de +381 11 4024-163 +381 11 4024-163
MIGRATION_DUMMY_PICTURE