Details

Организатор скупа је Фондација Конрад Аденауер у Београду а предавачи су били проф. др Томас Бремер (Thomas Bremer) из Минстера (Немачка) и проф. др Дарко Танасковић са Филолошког факултета Универзитета у Београду.

У име Фондације скуп је отворио господин Хенри Боне, директор, а затим се присутнима обртила модераторка програма др Јелена Ердељан. Она је представила првог предавача господина др Томаса Бремера, професора са Универзитета у Минстеру, који је говорио на тему: Верски плурализам у Немачкој данас.

Др Бремер је у првом делу изложио статистичке податке о томе каква је ситуација у домену религије и верских заједница у Немачкој у данашње време. Рекао је да од око 80 милиона Немаца, једна трећина су римокатолици, једна трећина протестанти и једна трећина „остали“. У ту трећу групу сврстани су они који или припадају мањој, или не припадају ни једној верској заједници, али нису ни класични атеисти. Они једноставно никада нису били у ситуацији да себи поставе питање вере. Остале групе у оквиру овог дела становништва Немачке су и класични атеисти, затим муслимани, којих по грубим проценама има око 4 милиона, и углавном су то Турци који су дошли у Немачку да раде, али данас има и других народа, као и један број оних који се не изјашњавају. Овде треба поменути и православц, којих имао око 1,5 милиона и који су углавном или Грци или народи из бивше Југославије, Русије, Румуније и Бугарске, а постоје и друге верске заједнице које су бројчано веома мале.

Што се односа државе и Цркве тиче, професор Бремер је навео да у Немачкој не постоји државна црква већ одређени конкордати и договори између цркава и државе, што значи да је на снази принцип сарадње. Бремер се дотакао и црквеног пореза, који је типичан за Немачку, а посебно је интересантан податак да многи грађани последњих година одбијају да га плаћају.

У другом делу проф. Бремер је говорио о конкретним питањима и конфликтима који су настали последњих година у Немачкој и утичу на ситуацију у тој земљи. Навео је врло занимљив пример празновања Великог Петка и забране организовања великих скупова или спортских догађаја на тај дан. Људи који нису верници су се побунили због забране спортских манифестација и онда се поставило питање да ли би они који нису вреници требало да празнују или раде на тај дан. Такође је говорио о примеру муслиманске учитељице која није хтела да скине мараму у школи, штитећи се чињеницом да је то део њеног идентитета и због тога се поставило питање да ли је марама код ње била верски или политички симбол. Ученице могу да носе мараме јер школовање није ствар њиховог избора, а учитељица је бирала свој позив и зато би требало да поштује законе школе и не би требало да носи мараму, да се закључити.

Поред наведених, постоји низ проблема из верских традиција са којима се држава суочава и једно од њих је да ли деца имају право на верску слободу и телесни интегритет. Бундестаг је донео закон о томе да је обрезивање дозвољено до одређеног узраста, и то ако га врши искључиво особа која је медицински школована.

Као закључак излагања проф. Бремер навео је да је Немачка у процесу успостављања договора за наведене проблеме и да у позадини увек стоји питање места, функције и значења религије у друштву које је секуларније него икада, али је и плуралније него икад. Потпуно је разумљиво да су у Немачкој раније постојале две верске заједнице, римокатоличка и протестантска, а данас има и многих других и да су с етиме прилике и друштву промениле.

Након паузе, модераторка др Јелена Ердељан представила је следећег предавача проф. др Дарка Танасковића, бившег амбасадора Србије у Турској и Ватикану, тренутно професора оријанталистике и религиологије на Универзитету у Београду. Уважени професор је говорио на тему: Верски плурализам и толеранција на Балкану данас.

Аутор је почео излагање тврдњом да је на ову тему јако тешко говорити због саме ширине проблематике тог питања. Стога је своје излагање конципирао по тезама и тако одговорио на задату тему.

Прва теза је да је за балканска друштва карактеристична изразита верска плуралност, односно мултиконфесионалност као последица гео-историјских, друштвених и културних просеца. Професор Танасковић прави разлику између плуралности и верског плурализма.

Друга теза је тврдња да верски плурализам, као ментално и вредносно усвојен став о неопходности равноправног уважавања припадника свих религија, условима правног гарантовања и животног обезбеђивања те равноправности, у балканским друштвима из читавог низа разлога још увек није реалан. Професор овде наводи цитат из есеја Ненада Кецмановића Лице и наличје комшилука, дела књиге Немогућа држава где писац објашњава појам комшилука који је као хармонични саживот, створен вековном традицијом, нешто што је веома варљиво и, на жалост, веома ревертибилно у одређеним временским ситуацијама. Он излаже тврдњу да се на комшилуку не може заснивати уређено, сложено, савремено друштво иако је комшилук у сређеном, правнозаснованом и стабилном друштву свакако представља велику привилегију. Без свега тога комшилук је и оно што се показало да јесте ратом у Босни.

Трећа теза коју заступа професор Танасковић јесте да ниво верске толеранције, као интереса произашлог из саживота, друштвеним околностима и навикама детерминисаног, а правно уређеног подношења мултиконфесионалности, различит је и променљив али и прилично стабилно успостављен у свим балканским друштвима. Тај ниво толеранције је променљив у зависности од промене односа снага и друштвених околности. Аутор се надовезује на опаску професора Бремера и тврди да иако је боља од нетолеранције, са толеранцијом треба бити веома опрезан. Она никако не може бити крајња мера у ономе чему тежимо у међуконфесионалним а и уопште у условима различитости која у друштвима постоје. Онај који толерише одређује меру толеранције и зато то не сме бити коначни циљ.

У четвртој тези професор Танасковић тврди да је на Балкану отежано успостављање свести о потреби истинског уважавања и пуног животног обезбеђивања равноправности свих већинских и мањинских цркава и верских заједница због спреге верског и националног идентитета балканских народа. Он наводи да је комунистичко наслеђе научног атеизма много дубоко ушло у свест људи и да то у великој мери успорава међуверску комуникацију. Поменуо је и да су многи бивши комунисти данас највећи поборници демократије и вере што је такође један од фактора отежаног међурелигијског дијалога.

Пета теза односи се на секуларно друштво. Главне препреке на путу успостављања верског плурализма заснованом на истинској равноправности свих цркава и верских заједница долазе из, условно речено, политичке сфере. Као само неке од примера, професор помиње унутарправославне односе у Македонији и Црној Гори и расколе унутар исламске заједнице у Србији. Помиње да је оцрковљавање политике на накарадан начин какав ми имамо, врло често штетно за све.

Аутор је предавање привео крају шестом тезом којом се посветио објашњавању става да цркве могу бити равноправне али оне нису реално једнаке. Чињеницом да је стање верског плурализма и толеранције на Балкану данас много боље него што би могло да буде, професор Танасковић завршава предавање и отвара веома интересантан блок питања и дискусије.

Велики број учесника (60) и бројна питанја у току дискусије показали су још једном да је у друштву у Србији неопходан дијалог на разне теме из области религија, а поготову ако у тим дијалозима учествују компетентни интелектуалци како из иностранства, тако и из Србије. На многим скуповима Фондације Конрад Аденауер наглашено је да се искуства из других европских земаља не могу преписивати. али да је увек корисно чути туђа искуства и водити дијалог са онима који мисле другачије.